- Nikola Janic -

Srbi van granica Srbije i ostali jugoslovenski drzavljani koji su iz mnogobrojnih razloga napustili svoju domovinu i zive svoj zivot u dalekim, uglavnom zapadnim zemljama, cesto razmisljaju da li su (i kad su?) potrebni Srbiji i Jugoslaviji? Ima ih i koji se pitaju koliko su iseljenicima i emigrantima potrebne drzava Srbija ili federacija Jugoslavija? Ali i jedni i drugi zele odgovor na zagonetku da li u zemlji postoji i dalje potreba za selekcijom i razmisljanjem ko je emigrant a ko iseljenik? Zar je sada, posle raspada stare Jugoslavije, bitno iz kojih su razloga drzavljani legalno ili nelegalno napustali njenu teritoriju. Ko je toliko slep pa ne vidi da je stiglo vreme kada se zemlja treba i mora izviniti svima koji su napustali rodnu grudu oprastajuci se od svojih nalblizih u verovanju da ih mozda nikada vise nece videti.

Svi oni cine veliki potencijal od 3,5 miliona Srba u rasejanju a Srbija i Jugoslavija, ovakva kakva je danas, i dalje je njihova matica. I "tamo" i "ovamo" vode se mnogobrojne sarolike i svakodnevne diskusije o potrebi odnosa i dijaloga izmedju matice i dijaspore. Ko ce s kime da govori? Gruda je nema ali nikada nije odbila da prihvati i one starije koji se svakodnevno mole Bogu da budu pokopani "u svojoj zemlji". Bivsa vlast decenijama je odbijala svaki kontakt sa delom nasih iseljenika i emigranata. Mnogima nije dozvolila ni ispunjenje njihove zadnje zelje Za dijalog su ostala samo dva sagovornika: sadasnja vlast u matici i njeni diplomatski predstavnici u svetu sjedne i Srbi u rasejanju sa svojim predstavnicima s druge strane. Juce je postalo danas u kome se novo sutra zasniva na obostranom uvazavanju. To je za rasejane Srbe jedini preduslov za kompromis i temelj medjusobnog poverenja, koje bi u buducnosti zadovoljilo obostrani interes.

Ako se odnos srpske dijaspore i srpskih vlasti uporedi sa vec dugo postojecim odnosima vlasti novonastalih drzava na prostorima bivse Jugoslavije i "njihove dijaspore" onda se moramo otvoreno i iskreno upitati da li taj medjusrpski odnos uopste i postoji? Negde i nekakav on "postoji" ali kakav je obim i kvalitet tog odnosa? Da li je, takav kakav je, prvenstveno u interesu matice ili u interesu pojedinaca? Da li je srpska vlast imala moc (kako je mozda naivno mislila) da za ovih zadnjih 8 godina sa svim svojim "sunarodnicima" (ne sa pojedincima i manjinom) ostvari kontakte o kojima se ranijih decenija nije brinula? Vlasti drugih republika, naprimer bivse republike Hrvatske, vezu i kontakt sa hrvatskom emigraciom i dijasporom (javno ili tajno) odrzavale su i negovale decenijama? Ima li razlike medju osecajima i obavezi prema svojoj matici kod hrvatske i muslimanske dijaspore, nasuprot srpskoj? Da li su emotivna vezivanja hrvatskog i muslimanskog naroda za svoj rodni kraj jaca i postojanija od srpskog? Verovatno ne. "Narod" je uvek osecao za narod od koga je poticao i uvek je "narod" u rasejanju pomagao svom narodu u domovini. U cemu je onda "srpski problem"? Dolazeci u bliski kontakt sa mnogim organizacijama srpske dijaspore u Svedskoj, kao i sa diplomatskim predstavnicima jugoslovenske vlade, tokom zadnjih osam godina, ucvrstio sam opravdano misljenje da razlog srpskom nekomuniciranja ne treba "traziti". On se uvek nalazio, i nalazi se, pred nama i medju nama samima u ruzno izrazenoj i uvek prisutnoj nemogucnost vodecih predstavnika i jedne i druge strane da svoj licni ego odvoje od identiteta naroda i drzave. Volja za kritikom izrazena je i kod jednih i kod drugih a godinama nisu cinili, i ne cine ni danas nista, da bi uklonili uzroke nekomunikaciji. Sve je ofarbano upadljivim bojama a u sustini sve je leprsavo i nepostojano. U Srbiji naprimer osnovano je i ministarstvo za odnose sa Srbima van granica Srbije i Jugoslavije. Ali ko i kakvo znanje i kvalifikacije poseduje da bi ostvario to sto i samo ime ministarstva zahteva: odnose? Internet je danas pocetak buduceg lakseg, brzeg i jeftinijeg komuniciranja medju svim ljudima i narodima, bez obzira u kom se delu sveta nalazili. Pomenuto ministarstvo za odnose sa Srbima u svetu takodje ima svoju stranicu, svoj "Sajt". Ali ko od nas u Svedskoj moze ozbiljno shvatiti i prihvatiti i to ministarstvo i njihovu zelju za iskrene i korisne kontakte i odnose kada ministarstvo koje se dici "kontaktima", na svojoj internet stranici predstavlja Srpski savez, celnu organizaciju srpskog naroda u Svedskoj, sa adresom koja je promenjena jos 1994-te godine? Kakvi su to odnosi kada je cak i ime grada u kome je sediste saveza pogresno? Sa kojom osobom ili telom saveza komunicira ovo ministarstvo ako vec skoro dve godine ne zna da je na celu saveza drugi predsednik, a ne onaj cije se ime da procitati na sajtu ministarstva? Ko kome zamagljuje stakla naocara? Deo ljudi iz srpskog saveza ministarstvu ili ministarstvo vladi i srpskom narodu u Srbiji i van njenih granica? Saradnju cesto pominje i ministar informacija gospodin Vucic. U cemu su rezultati njegovog delovanja medju Srbima u rasejanju, kada se informacije iz te kuce cesto ne prosledjuju ni na izricita trazenja predstavnika dokazano patriotskih srpskih organizacija? Slepilo je toliko da ministar ne vidi ni upadljive i stetne mrlje, na koje mu se dobronamerno vise puta ukazivalo, i ne pokazuje nikakvu volju da ih, za dobro svih nas, otkloni. Sve to samo od sebe isprovociralo je i pitanje: Da li su ovakve saradnje, zaista osmisljene? Kada se u zemlji sveznajuci jednostrano planirala saradnja sa Srbima u rasejanju, ko je razmisljao ili procenjivao finalni rezultat ovakvih sardnji? Ovakva kakva je danas "saradnja" je samo jos jedan neostvaren srpski san u mehuru sapunice naduvene od onih koji misle da je dovoljno da samo oni dunu, ili doduvavaju, kada za to imaju volju ili kada im se to prohte. Cak i vise od toga. Oni su ubedjeni da nesmetano mogu da nastave da duvaju u prazno a da Srbi pred sobom (samo zato sto "oni" duvaju) umesto praznine vide i te nepostojece mehure koji lebde prelivajuci se u mnogobrojne nijanse razlicitih boja. Stvarnost je drugacija i daleko od te lepote. Da bi i matica i Srbi u dijaspori mogli da ostvare svoje "mehure snova" potrebno je da pojedinci koji drze sapun u svojim rukama otvore svoje grcevito stisnute sake i dozvole simbiozu sa morem srpskog naroda i njihovih organizacija u dijaspori i prestanu sa daljim sabotiranjem i ometanjem patriotskih snaga i medjusobnog povezivanja Srba i srpskih organizacija u svetu. Sva njihova ujedinjenja bila bi od velike koristi drzavi i narodu ali i snaga cija bi strela probusila mnogobrojne madjionicarske balone i umesto lepih reci monologa, zahtevala profesionalnost i konkretne rezultate rada pojedinaca. Medjusobnim postovanjem, posle odstranjene samovolje, prisutnog egoizma i arogantnosti pojedinaca, stvorili bi se preduslovi za ostvarenje realne i korisne saradnje za bolju buducnost srpskog naroda i srpskih genaracija koje danas izrastaju kako unutar, tako i van granica svoje domovine.

U mnogim zemljama sirom sveta pa i u skandinvskim, prvenstveno u Svedskoj, uvek je postojala jaka ekstremna hrvatska emigracija. Greska vladinih organa i medija predhodne Jugosavije i Srbije bila je u tumacenju hrvatskog ekstremizma. Opis hrvatske emigracije kao protivnika i neprijatelja drzave Jugoslavije bio je nepotpun i u mnogo cemu pogresan. Takvo jednostrano tumacenje i predstavljanje hrvatske emigracije moze se smatrati i jednim od mnogobrojnih uzroka totalne nespremnosti Srbije i srpskog naroda za dogadjanja od 1989. do danas. Hrvatska emigracija trosila je vecinski deo svoje energije i sredstava ne protiv Jugoslavije vec prvenstveno u izrazavanju svoje ljubavi, pomoci i pripadnosti hrvatskom narodu i jacanju Hrvatske. Njihov primarni cilj nije bio rusenje Jugoslavije vec stvaranje nove Nezavisne Drzave Hrvatske. Zato su tadasnje i sadasnje hrvatske vlasti i mogle da se u tolikoj meri oslanjaju na uticaj i mogucnosti hrvatskog naroda u dijaspori.

Suprotno Hrvatskoj srpske vlasti nisu nikada prihvatale srpsku emigraciju kao deo srpskog naroda punog ljubavi za Srbiju. Ma da je srpska emigracija za svog neprijatelja iskljucivo smatrala i proglasila jugoslovenski komunizam vlasti Republike Srbije, medju svim bivsim republikama Jugoslavije, prednjacile su u njihovom progonu i u njima videle iskljucivo drzavnog neprijatelja. Danas nema ni stare Srbije ni stare Jugoslavije. Danasnja Srbija nije republika u staroj Jugoslaviji vec drzava u federaciji sa Crnom Gorom. Ali ni Srbi u zemlji ni Srbi u dijaspori nisu jos dobili jasan odgovor na veoma vazno i odavno postavljano pitanje: Da li je vlast u danasnjoj Srbiji zaista "nova" i oslobodjena tereta proslosti? Da li je sposobna da odbaci svu raniju arogantnost rezima (i dalje prisutnu kod pojedinaca) i da svojim novim delovanjem potvrdi prihvatanje moralnih i demokratskih principa i postovanja ljudskih prava? Kada i na koji nacin ce drzava Srbija i federacija Jugoslavija moci da garantuje ili ispostuje ono sto je primarna svetinja i ustavno pravo svakog coveka u demokratskim zemljama, kao naprimer pitanje privatnog vlasnistva? Da li ce Srbi u rasejanju i njihove organizacije i dalje slepo i bez nekog uvida u okoncanje mnogobrojnih akcija svojim patriotskim angazovanjem, materijalnim doprinosima i humanitarnim delovanjima pomagati zemlji, a time i vladi? Da li je, i da li treba biti? srpska dijaspora politicki organizovana? Da li treba imati pravo glasa u matici ili ne? Mnogo je pitanja i razmisljanja koja se ne mogu izneti u jednom clanku. Ali ova i slicna pitanja samo su jedan manji deo hitne potrebe i neophodnih tema u diskusijama medju Srbima u matici, medju Srbima u rasejanju i izmedju Srba iz zemlje i sveta. U ovim razgovorima mora biti zadovoljen i interes koji je i garancija uspeha obe strane, odnosno iskljucivi interes srpskog naroda i drzave, a ne pojedinacnih grupacija i odredjenih pojedinaca.