Kritike

ROMAN Snezni covek DAVIDA ALBAHARIJA

Pometen ratnim vihorom jedan evropski pisac odlazi u Novi svet, negde na daleki sever. Ne znamo kako se pisac zove, niti precizno znamo odakle je, ni kome pripada, jer ne pripada nikome, cak ni sebi. Sve je nekako neodredjeno, i kao od sebe odmaknuto. Ipak, u romanu saznajemo da se pisceva zemlja, negde na granici Srednje i Istocne Evrope (pominju se Dunav i Balkan), raspala u krvavom sukobu i da je bezimeni pisac, koji kaze da „jedino za sebe nikada nije imao stalno ime”, dosao u takodje neimenovanu daleku severnu zemlju da bi nastavio da pise. Tu ga najpre zaticu tisina i usamljenost, pracene konvencionalnim gostoprimstvom ljudi koji mu pruzaju utociste, a to je gostoprimstvo drugo ime za nerazumevanje. Savrseni red novog zivota ne moze ispuniti junakovu unutrasnju prazninu, naprotiv, red iritira prazninu, i cini je jos vecom i dubljom. Svi njegovi sagovornici, sporedni likovi romana, misle da bi njegovo pisanje trebalo da bude oslobadjanje od uspomena. Tih uspomena, nekih konkretnih, traumaticnih uspomena, medjutim, nema. Junaku je ostao samo jezik i u njemu mutna predstava o nesreci istorije. Istorija je prica, tamna i turobna prica, takoreci „crna rupa”, svakodnevica je odsustvo price. Junak u stvari zivi i misli svoj prelazak iz istorije kao teske price, u svakodnevicu kao lakocu odsustva price. Njegova svest klizi po svetu, mikroskopski belezeci sve opazaje, sve, pa i najmanje detalje vidljivog prostora i najfinije psiholoske reakcije na podsticaje koje otuda dopiru.

Pretrazujuci kucu u kojoj se nastanio junak u podrumu otkriva depo geografskih karata. Prethodni stanar kuce, ocigledno, bio je kartograf. Okruzen tim kartama, povesanim po zidovima, junak romana Snezni covek pokusava da sasredi svoj odnos i prema sebi i prema svetu, kako onom iz kojeg je dosao, tako i onom u koji je dosao, ali ni u cemu ne nalazi cvrstu tacku oslonca, na kojoj bi mogao iznova da izgradi punocu sopstvenog bica. cak ni u jeziku. Junak je, inace, u novu sredinu, prema sopstvenim recima, pristigao sa idejom o „novom pocetku”, a suocio se samo sa mislju o starosti, i sa postepenim, sve intenzivnijim osecanjem gubitka sopstvene materijalnosti, sa isceznucem bica. „Dosao sam, pomislio sam, zato sto je prostor poceo da nestaje, zato sto vise nisam mogao da se setim kako se zovem, zato sto sam govorio samo u kratkim recenicama, sa sve manjim brojem reci (...), dosao sam zato sto jezik nije vise nista znacio, sto se prosipao kao brasno u mlinu, sto ga, zapravo, nije vise bilo”. Ali, uprkos ocekivanju da ce se u novom svetu desiti nekakva promena, „novi pocetak” ili budjenje iz kosmara istorije, nekakva transfuzija osmisljene i intenzivne zivotne energije, nista se takvo ili tome slicno ne desava. Mape po zidovima, kao i reci njegovih sagovornika, podsecaju junaka da je zivot, onaj pojedinacni isto kao i onaj opsti, u stvari unapred zadato stanje trajnog nerazumevanja, postojanog odsustva autenticne komunikacije, i u samom bicu, i u istoriji koja je neka vrsta nad-bica, apstraktnog ali vrlo delatnog nad-bica (Djavola u staroj teodiceji) koje uslovljava svaki i svaciji zivot, utoliko vise ukoliko od istorije taj zivot zeli da pobegne, da se ukloni od misli na nju, bas onako kako je to pozeleo glavni junak Sneznog coveka.

U novim zivotnim okolnostima, tamo gde svakodnevica ima prednost nad istorijom, odmaknut od nekog bivseg sebe, junak, razmisljajuci o minulom iskustvu koje nije vredno secanja, ali koje ga utoliko vise pritiska, svodi svoje misli na jedno jedino pitanje: - Kako pobeci od istorije? Dakako, direktnog i spasonosnog odgovora na to pitanje nema. Rec je, razume se, o zivotu kao o nesvrsenoj glagolskoj radnji, jer je zivot, kao takav, sav i u sebi, nezaustavljivo bezanje pred istorijom. Kada ta radnja predje u svoj svrseni glagolski vid, kada je smeni mirovanje, onda svako, pa i junak romana Snezni covek, dolazi do na samu granicu, na sam kraj. Drugim recima, od istorije je moguce bezanje, ali ne i konacno bekstvo, osim bekstvo u smrt. Svako drugo bezanje od istorije je, zapravo, zaobilazno ili neposredno, zavisi od slucaja do slucaja, bekstvo u istoriju. Svuda vladaju ratovi, svuda traju migracije naroda, svuda se povlace granice. Igrom sudbine junak se u zivotu zatekao tamo gde su ti procesi i najcesci i najintenzivniji, a u Novom svetu ga, na prvi pogled bi se reklo nehoticno, a zapravo neumitno, sacekuju slike koje ga neprestano podsecaju da izlaza iz istorije nema, osim u nistavilo.

Simbolicka projekcija tog izlaza olicena je u zavrsnim recenicama romana Snezni covek, koje su ne samo najbolji deo dosadasnje prozne umetnosti Davida Albaharija nego idu i u sam vrh savremenog srpskog pripovedanja. Nakon sto je u sveopstoj relativizaciji jezika i sveta, siguran jedino u saznanje da se izvan istorije ne moze (sto je kardinalni poeticki i saznajni zaokret u Albaharijevoj poetici), uklonio karte sa zidova svoje kuce, zagledavsi se u gole zidove kao u sliku konacnog poraza, junak romana ce se jedne snezne noci zaputiti za tragovima polarnog zeca, u netaknutu prirodu, pod mesecinom. Ici ce za njima sve dok ne zabasa i ne ostane potpuno sam, u sneznoj pustinji. Sve ce nestati, junak ce se izjednaciti sa prazninom, njegov ce jezik, na zavejanom brdu prekoraciti granice njegovog subjekta. (To je, naravno, moguce samo u knjizevnom tekstu koji nam u formi replike, to jest, rekonstektualizacije biblijskih simbola, posreduje projektivni, borelani prizor vertikalnog obracanja jedva cujnim glasom nepostojecem transcendentu, u vremenima u kojima je istorija unistala sve sto se moglo unistiti: coveka, odnosno, ljudski subjekt na prvom mestu.)

Vise se, ako tako tumacimo kraj Albaharijevog romana, ne zna ko u njemu izgovara poslednje recenice. Nestalo je prvog lica, a objektivni pripovedac se nije ni pojavio, nestao je jezik obelezen kategorijom subjekta jer ni subjketa vise nema, on je postao praznina, to jest belina. Ostaje samo hladni snimak jedne zimske noci, posle svega: „I kada se, malo kasnije, zec obazrivo primakao oniskom sneznom oblicju i gurnuo njusku medju slepljene pahulje, niko mu nije nista rekao. Posle je sneg prestao da pada, i na nebu se, kao sto je red, pojavio mesec.” Ko izgovara te reci, ko posmatra i opisuje taj prizor - na to se pitanje ne moze pouzdano odgovoriti, tacnije, nema ko na njega da odgovori. Predeo je ispraznjen, jezik je ispraznjen, nad pustinjom prirode lebdi meseceva snezna svetlost, u noci sveta, u kojoj vladaju fantomi istorije, Djavola i smrti. I to je to.

U Sneznom coveku Albahari je primenio i na jos visi izrazajni nivo podigao svoja znana stilska i poeticka svojstva, bogateci ih temom koja mu je dosla direktno iz biografije, ali koja je u tekstu romana obradjena postupkom ciste, naddokumentarne fikcionalizacije. Tom fikcionalizacijom se problematizuju ne samo pisceva licna nego i opsta, epohalna pitanja savremenog sveta, i coveka u tom svetu, tako podloznog pomahnitalom radu istorije, i tako slabo otpornog na njenu manitu inerciju. Distancirajuci se od licnog iskustva, ali se koristeci njegovom unutrasnjom snagom, Albahari je u romanu Snezni covek ispricao kako izgleda jedno od bezbroj mogucih suocenja danasnjeg coveka (bilo kog coveka iz ovog dela sveta) sa silom koja je nemerljiva, i koja stalno trazi njegovu dusu. Ucinio je to na posredan, metaforicko-metonimijski nacin, onako kako se to i cini u delima za koje kazemo da su imanentno umetnicka, da prevazilaze svet od cijeg iskustva su jednom krenula. Zahvaljujuci toj posrednosti, koja je realizovana sa punom snagom knjizevnog dara, Albahari je napisao svoju najsugestivniju, ako ne i najbolju knjigu. Da je to ucinio drukcije, recimo, na danas uobicajen, transparentan nacin, bila bi to samo jos jedna knjiga o egzilu. Jedna od mnogih knjiga, dobrih ili manje dobrih, sasvim svejedno. Sugestivnost Albaharijeve price o egzilu pociva na jezickoj, formalnoj i znacenjskoj izbalansiranosti pripovedanja, sto je i prvo poeticko svojstvo i prva esteticka vrlina Sneznog coveka. Zagovornik poetike sazetosti, svodjenja jezika na izricanje bitnih, mikroskopski opserviranih detalja ljudskog postojanja, Albahari je u Sneznom coveku, za razliku od ranijih, na prvi pogled bliskih tekstova (Cink i Kratka knjiga), uveo i govor o aktuelnoj istoriji i politici, ali na nedirektan, suptilan nacin, pun ironije i intelektualne relativizacije koja ce, na kraju, obgrliti i samog junaka/ja-pripovedaca. Snezni covek, pomalo paradoksalno, otvara svoj romaneskni horizont upravo sumnjom u temeljne epske postulate najslozenijeg i najobimnijeg proznog zanra. U njemu se prica prica kroz sumnju i u jezik i u pricu, u njemu je istorija oglednuta u svakodnevici, a zivot u stalnoj slutnji starosti i smrti. Jezicka prefinjenost koja nije sama sebi svrha vec je u neposrednoj vezi sa preciznim opisom nomadskog osecanja zivota subjekta koji nigde, pa ni u sebi, ne moze da se skrasi, cini Albaharija jednim od najboljih stilista savremene srpske proze.

Mihajlo Pantic