| David Albahari |
| "Kako godine odmicu, sve cesce zaticem sebe u pokusajima da otkrijem ona
sredisnja, zizna mesta iz kojih moja proza izvire i u koja se, na kraju, vraca. Prica
“Grad” predstavlja jedno od takvih ishodista, i u nju se moze smestiti
celokupni svemir mojih prvih zemunskih prica, pogotovo onih koju su se nasle u zbirkama
“Porodicno vreme” i “Opis smrti”. Kao mala slika o gubljenju nevinog
sveta decastva, ona zapravo postavlja model sukoba – sukoba izmedju izmastanog i
stvarnog sveta – u kojem sve te price nastaju. I mozda ne samo moje; mozda sve price
nastaju kao posledica tog sukoba, posledica nemoci da se stvarni svet doslovno prekopira a
da izmastani svet postane njegov izvorni deo? Sve price su, u stvari, odrazi nasih
nastojanja da na to pitanje odgovorimo, kao sto su izrazi priznanja poraza da se to nikada
u potpunosti ne moze uraditi. Mimo toga, kada je danas citam, prica “Grad” me podseca na vreme kada je zemunski kej bio mnogo “divljije” mesto, pravi raj za male i velike avanturiste. I kada su na njemu postojale jasno definisane zone svetlosti i zone mraka. I kada je izgledalo da nas ne ocekuje nikakav gubitak, a da je svaki dan dar nepojmljive vrednosti. Zato se, valjda, i pise: da se odaberu stvari o kojima se ne moze govoriti, o kojima se, u sustini, najbolje cuti. " David Albahari Kalgari, maj 2000. |
Grad |
| Pocetkom marta poceli su da ruse fabriku.Nenadni, kratkotrajni sneg primorao je radnike da obustave zapoceti posao na dva-tri dana, posle kojih su se, ipak, vratili baraci sa alatom i visokom, osamljenom kranu kraj obale reke.Vise nije bilo razloga da bilo ko sumnja u skori dolazak proleca.Na ramovima prozora belela se krevetska posteljina, promicali su moleri i tapetari, mirisao lak.Kucne macke bile su skotne. Lezale su, udebljale, na jos prozeblom suncu i ljudi su pred njih donosili cancice sa mlekom i svezu, okrvavljenu dzigericu.Macice smo, potom, kao po nekom dogovoru, bacali u reku pored odlivne kanalizacione cevi.Vodostaj je tih dana bio izuzetno nizak-izmedju nas i reke prostiralose nekoliko metara zitkog mulja i fekalija-i nejaki decaci nisu dospevali da dobace svoj zivi teret do vode.Papirne kese su se prevrtale i otvarale u vazduhu, i iz njih su, uz zaglusujuce krike, ispadali tek rodjeni macici, bauljali po kalu i tonuli sirom otvorenih slepih ociju.Iz nedeljnog i plavog neba, ustremljivale su se ptice.Decaci su plakali.Ribari su psovali.Zena nije bilo. Nedaleko od nas, na terasi restorana, penzionisana vojna lica, zagledana u glavni grad, pila su vinjak ili, redje, caj. |
 |