Ljudi i vreme

S obzirom na sredinu u kojoj se nalazila i tokom jednog veka razvijala,Zemunska gimnazija je dobila odredjenu fizionomiju,stekla tradicije i duh koji su se znatno razlikovali od gimnazija u krajevima s ove strane Dunava i Save.

Tako na primer,u Zemunskoj gimnaziji se jos tridesetih godina ovog veka pazilo na titule, zvanja i polozaje,pa se prema njima upotrebljavala odgovarajuca etikecija.Ne samo da je direktor uzivao narocito postovanje,ne samo da su se stariji nastavnici smatrali za vazne licnosti,vec je odredjena hijerarhija postojala i izmedju sluzitelja. Najstariji medju njima Marko Miscevic,nije nista radio;on je samo nadgledao, kontrolisao i odredjivao rado ostalih sluzitelja.Krupan i tezak,kretao se polako vise da bi sebi dao vaznosti nego sto je morao to da radi.Cekao je da mu prvi nastavnik kaze pozdrav,zauzimao je prema njemu stav starijeg kolege i voleo je da mu daje savete.Recju,drzao se vide kao vice-direktor.I zaista je u otsustvu direktora on kontrolisao i rad nastavnika.Kad bi izdavao mesecnu platu nastavnicima-a najcesce je to on a ne reziser cinio-onda bi sedeo u profesorskoj knjiznici,cekao da mu dodjemo i ponasao se kao pravi blagajnik,izuzev sto nije odbijao baksis. Naprotiv,bio bi nezadovoljan ako nista ne dobije.

Bilo je i drugih posebnosti kojima se Zemunska gimnazija karakterisala.Tako da je postojao obicaj da maturanti dolaze na visi tecajni ispit svecano obuceni-sto je bilo opravdano i lepo-ali se u tome katkad islo isuvise u tradiciju i drzalo se mnogo do forme,pa su neki ucenici oblacili za taj dan klasicne zakete.To je,ocevidno,bio uticaj vec umirajuce tradicije kad se gimnazijalac smatrao za vec velikog gospodina tj.onog koji ce sutra-prekosutra da postane drzavni predstavnik,pa sledstveno tome morace i da se po svom odevanju razlikuje od naroda.

U Austriji je veoma mnogo polagano na formu,jer je to bila drzava mozaik,koja se odrzavala i njen aparat funkcionisao samo na bazi propisa,zakona,formi i strogom diferencijacijom izmedju pojma drzavne vlasti i pojma naroda. I sama gimnazijska zgrada bila je glomazna,masivna,impozantna-kao uostalom i druge drzavne zgrade-da bi svojim izgledom,svojom velicinom i svojom fasadom autoritativno delovala na narodne mase. U duhu tog distengciranja izmedju drzave i naroda,kakkav se negovao u Austro- ugarskoj i koji se produzio bio i u staroj Jugoslaviji,treba gledati i ocenjivati odnos izmedju skole i roditelja.Skola je kao drzavna ustanova uzivala veliki ugled i gradjani su joj prilazili sa postovanjem i poslusnoscu.Roditelji nisu dolazili u skolu kao ravnopravni faktori nastavnicima u vaspitanju ucenika,vec kao drugorazredni cinioci.Oni su vise saslusavali misljenja i upustva nastavnika,nego da su uticali na vaspitanje i obrazovanje svoje dece. Ipak je Zemunska gimnazija bila jedna od retkih skola tog doba u kojima je postojala oformljena institucija saradnje izmedju skole i roditelja.Ona se zvala: "Zajednica skole i doma".Osnovana 1927. godine,ona je uspesno funcionisala u duhu svoga programa,koji je bio kondenzovan u samom naslovu.Kroz ovu Zajednicu roditelji i skola su zvanicno,regularno i javno dolazili u dodir i saradjivali.U upravnom odboru bilo je i roditelja i nastavnika,a na godisnjim skupstinama se,kao na svim takvim forumima,sumirao rad u protekloj godini i birala nova uprava.Karakteristicno je za ovu Zajednicu da je ona pomagala kako pojedine ucenike,tako i celu skolu. Tako je,na primer,finansirla kompletiranje i osavremenjavanje kabineta za fizicku nastavu.A pomagala je materijalno i podmladak Crvenog krsta.djacku literarnu druzinu "Branko Radicevic",knjigama odlicne ucenike,a udzbenicima siromasne. Ostale skolske ili omladinske organizacije i ustanove bile su kao u drugim gimnazijama.Ipak,mislim,da je u Zemunskoj bilo nesto sto se moglo retko gde drugde naci:skolski bioskop,nazvan "Prosveta" i Djacka filharmonija.Najzad i Aeroklub,zaista retka institucija u nasim skolama tog doba..

Gornji clanak je deo mnogo opsirnijeg rukopisa "Ljudi i vreme",ciji je autor bio profesor u zemunskoj gimnaziji od 1931. do 1938. godine.Po smrti Milenka Stojanovica,njegova supruga Slavka je rukopis predala Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti uz sledeci dopis:

"Pisac ovog rukopisa zeleo je da,kada delo bude zavrseno,posveti ga rano preminulom jedincu Darku,diplomiranom pravniku.Zelja mu se nije ostvarila da svoj rad dovede do kraja,jer su ga teska bolest,a zatim i smrt u tome sprecile. Uvidevsi i sam svoje tesko stanje,zamolio je tada mene,suprugu,da ja umesto njega,sa nekoliko skromnih reci,posvetim ovaj rukopis nasem voljenom sinu. Znajuci koliko ga je ova zamisao bila inspirisala u njegovom napornom radu,ja smatram za svoju svetu obavezu da se odazovem piscevoj zavestajnoj zelji,sto i jeste cilj ovog mog kratkog napisa."

Stojanovicev rukopis prikljucen je 20. decembra 1975. godine Istorijskoj zbirci Arhiva SANU i zaveden pod brojem 14379.Taj tekst od 112 stranica otkucanih pisacom masinom predstavlja na neki nacin autorov zivotopis i svedocanstvo o ljudima koje je poznavao i dogadjajima u kojima je ucestvovao ili im je bi svedok, a u radu u zemunskoj gimnaziji posveceno je 11 stranica.Tekst do sada nije objavljivan niti u celini,niti u delovima,pa je tako ovaj kraci odlomak i prvo predstavljanje Stojanovicevog rada siroj publici,u koju svrhu je i napisan......

Milenko Stojanovic